Srčanost luzera (Čovek zvani hrabrost, Crni labud)

Šta reći o filmu koji ne može da ti se ne svidi. Proverena formula. Vestern, skoro da je anti. Vestern koji je doneo sumnju u ustanovljene vrednosti. Čovek zvani hrabrost (True Grit, 1969, Henry Hathaway) snimljen je krajem najburnije decenije u modernoj istoriji SAD. Hipi pokret je bio na izmaku, Kenedi je nastradao, ratovi protiv kojih je ustala američka javnost su ipak povedeni, a dominacija belog, patrijarhalnog muškarca, kapitaliste je reuspostavljena. Ali na nestabilnijim osnovama. Američki građani su se preispitivali samo trenutak pre nastanka ovog filma. Pokušavali da ustanove da li je njihova dominacija svetom nešto dobro. Da li oni to stvarno žele. I šta je snimio Henri Hetvej u ovakvoj situaciji. Snimio je film koji prikazuje obrnute, naopake Tragače (pretpostavljam da i ptice na grani znaju najčuveniji film Džona Forda). Devojčica traži ubicu svoga oca, a u tome joj pomaže jednooki alkoholičar, koga maestralno tumači šezdesetjednogodišnji Džon Vejn. Dobio je svog jedinog Oskara u kategoriji najboljeg glavnog glumca za tu ulogu. Film je snimljen prema romanu Čarlsa Portisa, napisanom one čuvene 1968. godine, a primetićeš i da drugarstvo poluhendikepiranog starca i četrnaestogodišnje devojčice liči na parodičan komentar na nekadašnje sjajne zvezde vesterna, omnipotetne kauboje brze na obaraču. Dva glavna lika, dve struje u američkom društvu – stara, patrijarhalna i nova, mlada, srčana, ali ne i dovoljno snažna - ne mogu jedna bez druge u svojim istraživanjima nepoznatih prostranstava.

Film braće Koen, koji možeš da pogledaš u Sava Centru ove godine, jeste rimejk pomenutog ostvarenja. Umesto Džona Vejna imamo Džefa Bridžisa, novog simpatičnog luzera – još jedan simbol neutemeljenosti amerikanizma. Devojčica više liči na Indijanku i na glumicu iz Tragača. Vizuelno, film je mračniji, gluma je energičnija. Pravila žanra su dosledno sprovedena, što je iznenađenje, budući da je Čovek zvani hrabrost  jedan redak izlet braće Koen u svet žanrovkog filma.

Uzbudljivo reuspostavljanje starih vrednosti nije samo nostalgija za erom jednom prevaziđene krize, već je i isticanje fragilnosti američkog društva, koje polako počinje da reciklira sopstvenu maštu. Žar i entuzijazam jesu stvar nostalgije u eri globalizma. Kod svih nas, a ne samo u SAD. Činjenica da se oni mogu naći samo u istorijskoj mašti je tužna i navodi na razmišljanje. Da li imamo srčanost makar bili i luzeri?

Novi film Darena Aronofskog, Crni labud (Black Swan, 2010) silno je ishvaljen od kritike i čini mi se na štetu prethodnog filma istog autora pod nazivom Rvač (Wrestler, 2008).  Sada je pred nama ženska verzija Rvača, film koji ponovo prikazuje stanje umetnika i umetnosti u svetu surovog kapitalizma. Ova tema u poslednje vreme opseda Aronofskog i on portretiše propale, izmorene, problematične individue, koje jedva izlaze na kraj sa sopstvenim statusom umetnika. Njihovo telo prvi je i najkatarzičniji pokazatelj njihove samlevenosti. Ono se bukvalno raspada pred nama i naši rvači se bolno hvataju za grudi pred mečeve, a balerine jedva izlaze na kraj sa sopstvenim organima (kožom, kosom, noktima, želucima i mozgom). Tokom naporne borbe likova sa samim sobom Aronofski uspeva da doda i pristojnu dozu baroknog kombinovanja žanrova i medija, tako da Rvač daje interesantan uvid u sjaj ringa i tamu onoga što je iza njega, kao što Crni labud dočarava lepotu i glamur klasičnog baleta, ali i neprijatnosti koje umetnost donosi psihi pojedinca.

Ipak, nakon Rvača ni Crni labud nije baš toliko otkrovenje, a maestralna gluma Mikija Rurkija nije zaostala za glumom Natali Portman, čak je i prevazilazi. Zato Rvač, Rvač, Rvač... pa tek onda Crni labud.

 

Tri filma o aferama

Poštena igra (Fair game, 2010, Doug Liman), zanimljiva triler-drama u režiji Daga Lajmana (poznatog po filmovima Gdin. i gđa. Smit i Bornov identitet), obrađuje životnu priču nekadašnjeg agenta CIA-e, Valeri Plejm. Valeri je saznala istinu o iračkom nuklearnom naoružanju, podelila je tu istinu sa suprugom i ubrzo potom postala persona non grata u obaveštajnim krugovima. Njen identitet je obledanjen, njen život je polako počeo da se raspada, a njeni ideali potonuli su zajedno sa autoritetom obaveštajaca, koji samo mogu da uzdišu dok posmatraju delovanje velikog tate iz Bele Kuće. Film je sniman po istinitom događaju. Prava, poštena Valeri se pojavljuje na kraju, a ideologija američkog nacionalizma nastavlja da živi i u ovom ostvarenju kroz sliku izuzetnog i običnog pojedinca. Predstava makar i samo jednog čoveka (ili u ovom slučaju žene) koji je odbio da živi u spletu laži, zaokružuje inače društveno kritičku radnju u utopiju usavršenog sveta pravde, mesta gde se pojedinci ipak mogu izboriti za prave, ljudske vrednosti. Dokumentarni snimak nije katalizator, niti je prst u lice, već je potpuno uklopljen u priču i time progutan utopijom srećnog kraja. Ipak, postoji i jedno osveženje, bar kada je žanr u pitanju. Agenti više nisu omnipotentni Džems Bondovi koji kokaju i rokaju sve što im se pod nogama nađe. Stvarnost je prodrla u film o agentima i oni su portretisani kao nemoćni, kao sasvim obični, kao mi… A kraj možda možemo shvatiti i kao otvoren. Priča još može da se odvija i odvija se i ko zna ko je, ustvari, kriv za kule bliznakinje i svetsku krizu…. Preporučujem.

Globalna kriza (Inside job, 2010, Charles Ferguson) zastrašujući je dokumentarac o uzrocima i posledicama globalne krize, koji obavezno moraš pogledati. Montiran je dinamično, intervjuisano je mnoštvo odgovornih i neodgovornih američkih ekonomista, a pored toga, možeš saznati i šta je to derivat i kako su nuklearni naučnici!, nakon hladnog rata, pretvorili minus u plus i gubitak u zgoditak, nazvali to procenom dohotka i počeli da trguju nečim čega nema. Pravi društveno kritički dokumentarac, posle koga ostaješ sa velikim upitnikom na licu, jer, zašto zaboga u SAD kriza tek počinje (kako lepo kaže film) kada ovi naši uporno pričaju da je već prošla. Odjednom ti biva jasno zašto svi zajedno radimo sve duže, a imamo manje novca i zašto je klika na vlasti, zapravo na vlasti. Njihovi pipci su svuda prodrli. Uz sve to, prijatan glas Meta Dejmona – naratora, učiniće da i uživaš. E pa – uživaj.

Oklopnik (Armadillo, 2010, Janus Metz) – još jedan izabrani dokumentarac, donosi ti prikaz grupe danskih vojnika, smeštenih u vojnoj bazi u Avganistanu tokom šest meseci, 2009 godine. Film je savršeno montiran, gotovo da nećeš primetiti da je dokumentarni, a likovi vojnika su fantastično dočarani, počev od prvih kadrova snimljenih sa njihovim porodicama u Danskoj. Ono što je uznemirujuće i svakako zaslužuje tvoju pažnju, jeste tretman drugosti (u ovom slučaju Talibana) i način na koji velike svetske sile, sa eurocentričnim pogledom na svet, posmatraju Istok. Uznemirujuće. Nejednakost snaga kao da je primetna samo objektivnom posmatraču, a tek način na koji se govori o ljudima, “neprijatelju”, oružju…. Mogu samo da napišem SVAKA ČAST REDITELJU! Ne čudi podatak da je ovaj film izazvao mnoštvo polemika u Danskoj (i u svetu) i da je zaista zaslužio status kontroverznog ostvarenja.

Put u nepoznato na FESTu

Film Put u nepoznato (Rabbit hole, 2010, John Cameron Mitchell) ili u bukvalnom prevodu Zečja jama, adaptacija je istoimene drame Davida Lindzija iz 2005. godine. Deklarisani gej reditelj, Džon Kameron Mičel, u mojiom očima proslavljen mjuziklom Hedvig i besni patrljak (Hedwig and the angry inch, 2001), odlučio se da se ponovo lati režije (ovo mu je tek treći film), angažujući glumicu Nikol Kidman za glavnu ulogu, a njeno je ime, izgleda, postalo začin uspeha u filmskoj industriji. U svakom slučaju, imamo na FEST-u još jednu dramu i još jednu višestruko nagrađenu glumicu. Drama je strašna, i više od toga. Užasna je. Mladi bračni par pokušava da preboli tragičnu smrt četvorogodišnjeg sina, obavljajući svakodnevne aktivnosti, postepeno odbacujući krivicu za detetovu smrt i postepeno se ponovo približavajući jedno drugom. Početak je, dakle, smešten u prošlost, tačnije osam meseci pre prvog kadra, a ono čemu prisustvujemo je nimalo lak put ka razrešenju paklene situacije. Lindzijeva drama stavila je akcenat na činjenicu da ni jedna smrt nije ista i na činjenicu da, u samorazarajućem društvu brendova i robno-novčane proizvodnje, smrt može biti jedino nešto nenadoknadivo, jedino što vraća svetost i svečanost životu. U takvom stanju društva smrt nadrasta pomirljivost, ona dostiže status svečane žrtve. Reditelj, Džon Kameron Mičel, ima silnog dara za predstavljanje lomljenih i slomljenih identiteta. Baveći se ljudima koji više ne znaju šta jesu, polako zaboravljajući šta su bili (Hedvig je (bio) dečak, koji je komplikovanom operacijom pola izgubio deo penisa, ostajući sa jednim besnim patrljkom; Beka je žena koja je bila majka i ne zna da li taj status i dalje zaslužuje, itd), sasvim nenametljivo ulazi u podsvest gledalaca i vršlja po arhetipovima i ustanovljenim normama. Način na koji gradi lik podseća na nošenje savršeno urađene, sveže torte, čija nežna glazura polako puca i raspada se dok na tacni ne ostane smeša nepokupljive svegetine. Lepa i nežna Beka, tj. Nikol polako puca sve više i puca na sitnicama. Naporno za gledaoca, ali ko kaže da sve što gledamo mora biti prijatno. Ta silna neprijatnost i čini Mičela nepopularnim kada je u pitanju industrija…

Overena kopija na FEST-u

Šta nas čeka na ovogodišnjem FEST-u? Ove godine dominiraju filmovi teških situacija, prevazilaženja i neprevazilaženja, apsurda, očaja i tranzicije. Primetićemo da je svetska ekonomska kriza iznedrila narative suočavanja sa teškoćama i minimalističku, ali zato prodornu i upečatljivu glumu (ili je selektor Ivan Karl, inače glodur filmskog i serijskog programa RTS-a, birao takva ostvarenja, kako bi podržao nezavidno stanje u kome se nalazimo). U svakom slučaju, primereno sivilu otuđenosti i krize, gledaćemo ljude u borbi oko pozicija, ljude koji pokušavaju da prebole smrt potomstva, ljude čiji se brakovi raspadaju, one koji su toliko udaljeni da se skoro uošte i ne poznaju, profesionalne ubice u depresiji, jakuze u tranziciji, umetnike u krizi i likove zarobljene u mrtvačkim kovčezima, oklopnim vozilima i rupčagama u stenama. Gotovo da nema komedija, tj. ako ih ima, dovoljno su crne. Filmovi navode na razmišljanje i omogućavaju katarzu, tako da, šta god ko rekao, izbor zadovoljava.

Šekspirov Koriolan, u režiji Ralfa Fajnsa, će biti u svakom smislu interesantan za nas, budući da je sniman kod nas i da je rediteljski prvenac glumca Fajnsa.

Overena kopija (Copie Conforme, 2010, Abbas Kiarostami) delo je iranskog pisca i reditelja sa zavidnom biografijom (And Life Goes on, El sabor de las cerezas, Bilety,…) posejanom filmovima koji tretiraju dehumanizovanost i solipsizam, samoizolaciju i samoosporavanje modernog čoveka i doba, uz jasan, pre svega, spisateljski stav i svrstavanje uz pisce poput Beketa, Joneska i Pintera (one koji su tretirali apsurd postistorijskog i postapokaliptičnog). Overena Kopija prikazuje susret muškarca i žene, Engleza (Shimell) i Francuskinje (Binoche) – u Italiji (Toskani, tačnije) – mestu na koje pisac dolazi kako bi održao promociju svoje nove knjige o originalnosti u umetnosti i o vrednosti kopije. Razgovorom koji se savija između engleskog, italijanskog i francuskog jezika, blaziranom razmenom o stavovima u umetnosti, muškarac i žena shvataju da su petnaest godina u braku, da imaju sina i da su upravo na tom mestu proveli svoj medeni mesec. On je profesorski hladan, ona je emotivna i iritantna, a dete je zadubljeno u igrice i bezobrazno. I dok gomila slučajnih proaznika iznosi svoje mišljenje o braku i bračnim obavezama, karakteri (stojeći pred ogledalom, kako bi nam stavili do znanja da pogled u ogledalo može biti i pogled prema publici), zajedno sa nama ili bar sa nekima od nas, uviđaju da je otuđenost postepeno dovela do apsurda u kome više ne poznajemo najbliže, u kome globalizam preuzima ulogu pokretača beskrajnog ponavljanja, kopiranja i beskrajne sličnosti. Radnja lagano teče, postaje čak sasvim uobičajena, kostimi se srozavaju i opuštaju, žena se izuva, frizure se raspadaju. Ima se utisak da smo tako nešto doživeli milion puta, takav beznačajan razgovor, poneko izlivanje lične frustracije u drobilici svakodnevnog, a opet događaj dovoljno dramatičan i alarmantan. U multijezičkoj i multikulturalnoj zbrci pinterovštine (pomalo izbijaju pinterovske provokacije publike i borbe karaktera za dominaciju) i joneskovštine (Ćelava pevačica u eri globalizma), izdvaja se zaista sjajna (pa i nagrađena) gluma Binošove, koja nervira, uh koliko samo nervira svojim emotivnim izlivima i histerijom grunutom usred profesorovog finog razglabanja i egocentrizma. Ono što je tužno – samo takvo i može da bude – jeste činjenica da je Kiarostami za glavnog glumca uzeo Vilijama Šimela, zvezdu engleske opere i da ta zvezda nije zapevala. Njegova gluma nije dorasla glumi Žilijet Binoš (mada se savršena dikcija uklopila u zahteve lika – samozaokupljenog workoholičara) i stalno sam čekala da zapeva i za pojas zadene, ali to se na žalost desilo nije. Iako je to možda stvar rediteljskog naglašavanja sveta otuđenosti (pa i tišine), činjenica je da nisu svi potencijali glavnog glumca – operskog pevača iskorišćeni i da bi utisak tihe tuge imali i ako bi bar malo zapevao pa prestao. Film je vizuelno prijatan i nenametljiv, ali pretpostavljam da neće biti veliko oduševljenje onima kojima je dosadno neki argument. Meni nije.

Slušanje

Evo zašto mislim da je kucanje usavršenija forma. Podrazumeva mogućnost istovremenosti. Kao i čitanje onoga što je otkucano i onoga što je u mreži.

Pazi, koncert Marize je bio divan. Gitarart festival je nešto sjajno. U velikom komunističkom čedu koje sebe zove Sava Centrom, sedeli smo u mraku. Moji zemljaci i ja. I slušali fado. Sedeli smo u totalnom mraku dok su u nas piljile brkate oči Titovog građevinskog čuda. I bili smo mirna publika. Onakva kakva uvek jesmo. Navikli da sedimo i ćutimo. Slušamo. Da se ne ističemo. I da se obavezno oduševimo onim što smo čuli, iako možda i pojma nemamo šta smo slušali. Aplaudiramo kada treba aplaudirati. Ne usuđujemo se lako da i sami zapevamo. Fado nas prenosi na čarobne obale Portugala. Gitare. Taj zvonki, prodorni glas koji miluje reči svojim savršenim izgovorom. Potpuni eskapizam. I osetilo se da smo vaspitavani da bespogovorno slušamo, ali da to zapravo ne umemo da radimo.

Naučila sam da slušam tek pre par godina, kada sam srela Maru, etnomuzikologa, kompozitora, doktora primenjene muzike i velikog prijatelja. Objasnila mi je da slušanje nije bežanje u emociju, već razmišljanje. Pravo slušanje nije sklanjanje od problema. Slušanje, pogotovo folklorne muzike, jeste ritualno, zajedničko žvakanje problema. Probaj.

http://www.youtube.com/watch?v=6Iapqgekl3I

Obratiš pažnju na instrumentarijum. Odakle potiču instrumenti? Portugalske gitare. Ovde imaš samo gitare i glas. Već na osnovu toga možeš da vidiš tavernu u Portugaliji, u kojoj se uveče, u intimnoj atmosferi, svira za malu grupu bližnjih. Onda razmotriš ritam. Usporeno, ubrzano, ritmično ili aritmično? Ubrzano. Aritmično. Slušamo strastven narod. Narod koji voli da pleše. Da tapše. Da naglašava ritam cipelama sa potplatama koje energično udaraju o drveni pod, dok izvođač korača. Onda melodika. Vesela ili melanholična? Možda ima nekih atonalnih zvukova? Sve ti to nešto govori. Odakle potiče ova nežna lirska melodika? Ima u sebi nečeg azijskog, ali sadrži sentiment renesansnih ljubavnih pesama, te podrazumeva i evropsku tradiciju i kulturu. Izvođenje je posebna kategorija. Može biti usklađeno sa ostalim elementima kompozicije, može im biti suprotstvljeno i može biti njihov ironičan komentar. Snažan i erotičan ženski glas, koji se suprotstavlja zajednici, svojstven je kulturama koje naginju uzdrmavanju ustaljenih patrijarhalnih rodnih normi. Kulturama u kojima su gej i trans identitet postali deo nacionalnog identiteta. Mariza je žena, ali njen glas je maskulinizuje. Glas je čini subjektom koji pentrira, a ne samo objektom u koji se prodire pogledom i sluhom. Njena frizura dodatno pojačava utisak. Na kraju, stihovi usidruju značenje u ideologiju. Donose emociju: Sa ružom na grudima stajala sam na podijumu, plesala sa onima koji su bili pored mene, toliko sam plesala da se ruža raspala, Ko god je imao ili ima dar ljubavi, podićiće belu ružu i zadenuti je za svoje grudi. O ružin grme, mali grme u mojoj bašti, ako toliko voliš svoje ruže, zašto ne voliš i mene?

 Ljubavna retorika je dominatni (evropski) okvir za isticanje jedne društvene podređenosti koja se, u okvirima portugalske kulture, borila da izađe iz takvog statusa. Stihovi nas pomalo udaljavaju od zaključka da nisu samo žene podređene u primorskim krajevima pirinejskog poluostrva. Šta je sa Arapima? Šta je sa Jevrejima? Ima li njih u ovoj pesmi. U gitarama? U ritmu? I da li će snažna drugost poput žene prodornog glasa povratiti status podređenih u društvu, ili će oni i dalje biti drugost. Dakle, u Portugaliji se ova pesma sluša na toliko mnogo nivoa. Zato ne iznenađuje utisak da je Mariza pomalo tužno konstatovala kako je publika u Sava Centru dobra… kako je mirna… kako ne peva… ne igra… pa je tužno rekla da u njenoj zemlji njenu muziku sluša dvadeset i pet hiljada ljudi, što je malo. Govorila je o svojoj taverni, o svom Lisabonu. Pevala bez mikrofona. I ne iznenađuje njen lapsus na kraju kada je pozdravila svoju divnu, poslušnu publiku u Zagrebu. Verovatno i oni tamo na sličan način slušaju pesme. Mirno. Negirajući tradiciju. Ipak smo predugo bili Jugosloveni.

Bilo bi lepo da muzikom zajedno grizemo zajednički problem. Bilo bi lepo kada to ne bi bilo u Sava Centru. Bilo bi lepo da možemo da igramo i pevamo. Recimo:

http://www.youtube.com/watch?v=M9xxxFgQ4Is

Evo koliko imamo bogat instrumetarijum. Divna kosovska pesma. Talambas, frula, daire, violine. Kakav spoj instrumenata. Naši ritmovi su sporiji, naše melodije melizmatičnije. Glas se više savija. Nismo toliko odsečni. Kod nas se stvari vuku. Sve je uvek bilo sporo. Bilja peva nežno, ali stihovi su imperativni. Uvek smo bili paradoks. Imperativni stihovi devojke kojoj je dosta što momci odlaze u rat. Dosta joj je bilo, sada je vreme za ljubav. Pesma nikako ne može da bude eskapizam. Ona jeste žvakanje problema. Put ka njegovom rešenju. Bilo bi lepo kada bi imali neki Frulaart festival…

http://www.youtube.com/watch?v=kfa9yGhweqY

putovanje u pleksiglasu

  Razmišljala sam o tome da blogerski prokomentarišem izbor filmova za ovogodišnji beogradski fest, ali sam, ipak, odlučila da ovaj posvetim simpatičnoj pojavi iz svog kruga. Na kraju, zanima me šire sagledavanje kulturnih pojava, ne samo onih koje su institucionalno proizvedene i priznate.

  Elem, u Beogradu postoji taksista koji se okovao pleksiglasom. Srela sam ga dva puta: neposredno pošto je odabrao da se ogradi i vozi zatvoren u svom prozirnom kavezu i dva godišnja doba kasnije, kada se ošišao do glave i postao opšte poznat. Odluku da odvoji svoje sedište od ostatka automobila doneo je nakon što je fizički napadnut od strane nebitnih ljudi, jer to je ono što mali kriminalci jesu - vrhunski slobodni ali i vrhunski beznačajni - i nakon što je uvideo da sistem kontrole neće biti u stanju da zaštiti i njega. Napravio je zidove sa dve, tri rupice za vazduh i jednim otvorom za poravnanje računa. Nenasilan, kakav po prirodi jeste, odabrao je da se sam žrtvuje zatvorivši se u kutiju veličine sedala, jer, kako mi je ispričao, ne bi bez posledica podneo još jedan sličan napad. Iako se tokom okršaja sa kriminalcima nije dogodilo ništa drastično, a materijalna šteta je iznosila svega hiljadarku i nožem probodenu jaknu, emocionalne posledice teško su bile podnošljive glavnom liku ove priče. U ušima mu je odzvanjao škrgutavi glas napadača od nekih dvadesetak godina (ne više): sada ćemo da te ubijemo. Sada ćemo da te ubijemo, sada ćemo da te ubijemo, sada ćemo da te ubijemo, danju, noću, za volanom, u krevetu sa suprugom - čovek može da poludi. Na sve to, oni koji su izgovorili te reči nikada nisu uhvaćeni, jer, između ostalog, ni jedan nije dodirnuo dovoljno ravnu površinu kako bi policija mogla da uzme validan otisak. U pleksiglas, pa nek rikne bez vazduha kada dođe leto. Bar ga niko neće ubiti.

  Prestravljeni izraz napadnutog čoveka iz pleksiglasa kolebao se između tragičnog i smešnog, da bi ga, tokom našeg drugog susreta, zamenio još kolebljiviji izraz presrećne medijske zvezde u usponu. Pročulo se u mahali da batica vozi ograđen, došla je voditeljka, došla kamera, došla televizija, jutarnji program bato moj - prvi program nacionalne televizije, pa ti vidi. Videla ga žena, dok je pijuckala prvu jutarnju kafu, ponovo se zaljubila. Videla ga tašta i prijatno se iznenadila kako je opušten pred kamerama. Videla ga ćerka, pa počela da razmišlja o svojoj vezi sa reperom u pokušaju, koji je, opet, dospeo samo do provincijske lokalne televizije. Videla ga komšinica, hvalila ga pred komšijom, komšija proljubomorisao. Sad je naš junak postao ekskluzivac. Nije to više običan taksi. To je bilo na jutarnjem programu, imaš sad da uživaš što te vozi zvezda po uobičajenoj tarifi. U nekoj normalnoj zemlji bi za reklamu dobio i beneficije, ali nema veze, dosta  je čoveku i afirmacija.  

  Ono što ja pokušavam ovde jeste da na priču u pleksiglasu nakačim trake nacionalne ideologije. Nije da verujem u Naciju, naprotiv, to nije idealan koncept i ne znači sreću. Samo hoću nacionalnu ideologiju, jer to se uklapa u filozofski sistem, koji, po mom mišljenju, treba živeti. Ideologija je nešto što nas interpelira kao subjekte (Lakan), što nas čini zaboravnim kad je u pitanju činjenica da smo otuđeni robno-novčanim uslovima života (Marks), da smo rođeni sa trajnim osećajem nedostatka (From), što nas odvaja od racionalnosti i dovodi do emotivne katarze (Aristotel). Hoću to, jer to je put. Aristotel je dao definiciju tvorbe ideoloških proizvoda. Čovek po sredini. Prosečan (sličan nama) i izuzetan istovremeno. Samo taj može biti junak. Ono što neobičnog vozača taksija čini junakom priče u pleksiglasu jeste to što je izašao iz društvenog i ličnog problema infantilno i nespretno, ali ipak je izašao. Po naški. I sad je još srećan što ga snimaju. Nacionalnim, tradicionalnim metodama, čovek je našao način da bude srećan - iako smešan. Interpelira me ono što prepoznajem kao sopstveni obrazac, kao srpski način. Snalažljivost u očaju. U potpuno nenormalnim, idiotskim okolnostima. Bombarduju nas, mi pevamo. Rat je, mi pravimo vrhunske filmove. Šalju nas u zatvore, mi pišemo komedije. Teraju nas preko, mi pravimo grandiozne kućerine ovde, kod kuće. Imamo dominantne, kontrolišuće majke, ali zato pijemo i ne kontroliše nas niko. Napadnu nas, mi obilazimo ulice u kutijama od pleksiglasa. To smo mi. I podrazumeva se da uživamo u tim trenucima i da zaboravljamo da mislimo.

  Možeš da me pitaš zašto mislim da je borba za ideologiju (ali ne i ideologa) filozofski životni kocept. Zato što nije sve ni u otresanju ideologije. Socijalizam je gušio. To znamo. Pokušao da zameni Boga diktatorima. I to znamo. Da nas ubedi da je sve u nauci, ali i da treba slepo verovati u istu. Ideologija jeste put traženja nekog Boga i toga treba uvek biti svestan. Ali, ako se odreknem Boga, da li moram da se odreknem puta? Ako ne verujem u Naciju, da li treba da odbacim ono što me opušta po naški?

  Slavoj Žižek i Boris Gunjević napisali su knjigu Bog na mukama / obrati apokalipse i to je jedna od knjiga sa kojima se u potpunosti slažem (to mi se dešava ponekad), a ona govori o zajedničkom putovanju levice i teologije. To je zapravo ponovno otkrivanje specifičnosti teologije i odbacivanje običaja da sve što je tradicionalno bude gurnuto u domen studija kulture. I kada rasporimo telo i proučimo sve modele njegovog funkcionisanja, opet moramo znati da u njemu čitavom uživamo. To je, zapravo, put to Boga - hodočašće u kome uživamo uprkos tome što možda još tokom puta shvatamo da ga tamo negde nema. To je način da se savremena apokalipsa prevaziđe.

  Zato slavim postojanje svih putovanja u pleksiglasu.