Dva filma smeštena u isti idejni krug: U boljem svetu (Haevnen, 2010, Susanne Bier) i Drugi život (Hereafter, 2010, Clint Eastwood), naterala su me na razmišljanje o mazohizmu – tj. bežanju i posledicama. Počela sam da se pitam da li je moguće odživeti danas bez sado mazo retorike, jer, nekako, ispadne da se nezrelost ili nemogućnost sagledavanja odsustva Boga, apsurda života, neadaptilnosti jedinke na promene, uvek svede na mučenje ili žrtvovanje. Još, ako prihvatimo činjenicu da se danas retko ko može smatrati stvarno zrelim, dolazimo do tužnog zaključka da je današnji čovek sadomazohista par excellence. Postoje silna objašnjenja sadističkog pogleda na svet, ali se u osnovi svode na sliku čoveka koji nije dovršio svoj emotivni razvoj i ponaša se kao derište kada dohvati igračku. Za takvog je čitav svet i sva bića u njemu sveden na stvar koja mu može koristiti i u čiju tajnu treba da prodre. I kao kada beba rasturi zvečku da bi shvatila da iza tog uništavanja ne postoji ništa posebno ili opet postoji nešto čarobno i nedokučivo, tako i sadisti potvrđuju svoju moć rasturanjem lepih stvari (ili bića), da bi na kraju potvrdili suštinsko i dubinsko osećanje nemoći. Mazohista, opet, donekle svestan napetosti spoljnih okolnosti, beži od istih, izbegava da se suoči sa sopstvenom odgovornosti i uvek i u svakoj situaciji traži drugog krivca. Mašta, onaj svet, drugi, novi odnosi – svi služe jednom cilju – bežanju. Postoje trenuci kada je mazohista suočen sa problemom, ali to su gotovo uvek trenuci u kojima on izaziva agresivnu reakciju da bi prekinuo stanje napetosti. I tako, dva drugara, sadista i mazohista, trčkaju svetom u potrazi za osećanjem veličine, u potrazi za dokazivanjem i prebacivanjem odgovornosti. Ja ću tebe malo daviti, ti mene malo mrzi što ti je život bedan i živećemo na taj način dok je teško, a teško je uvek.
Suzana Bir pokušala je da demaskira ovakvo stanje života i da postavi pitanje kada se taj brutalni odnos živih bića prekida – kada rastemo? Danski lekar u kampu za izbeglice u Africi, svakodnevno se susreće sa jednom monstruoznom pojavom. Radi zabave, vojnici seku trudnicama stomake pokušavajući da pogode kog pola je dete u utrobi. Danski lekar očajnog izgleda zašiva polumrtve majke u pokušaju. U boljem svetu, u Danskoj, ugrožen je doktorov brak, ugrožen mu je sin – jer prateći primer svoga oca ne reaguje na nasilje i postaje žrtva huligana. U situacijama koje su napete kao strune pred pucanjem – rediteljka postavlja logično pitanje – kada treba reagovati? I kako? Kada treba povući crtu? I kako? Koje su to granice koje očovečuju – da li žrtvovanje sebe ili žrtvovanje drugih ili oba. I dobro je što film, u suštini ne nudi odgovore. Samo opcije. Rekoh već, navodi na razmišljanje uz dozu sasvim pristojne katarze. Kulturne proizvode ove vrste treba podržati i lepo je od Akademije što je dodelila ekipi Zentropa filma Oskara za najbolji strani film.
Klint Istvud je promišljao nešto slično radeći na svom poslednjem filmu. U kom svetu treba, zapravo, živeti? Da li ovde i sada? Ili u sopstvenim paralelnim univerzumima sačinjenim od uspomena na preminule (ljude, poslove, događaje)? Nekoliko izukrštanih sudbina onih koji su preživeli katastrofe našeg apokaliptičnog sveta susreću se upravo kroz ovu osnovnu ideju. Gde tačno treba biti? Da li uopšte treba razmišljati o alternativama sadašnjeg trenutka i života. Možda postoji svet mrtvih. Pa šta? Da li postojanje takvog sveta može nešto promeniti sada i ovde? Takva pitanja postavljaju sebi junaci Istvudovog filma – vidovnjak pritisnut opsesijama ljudi koji pokušavaju da preko njega komuniciraju sa mrtvim rođacima, dečak koji je izgubio brata blizanca i žena, upravo preživela Cunami i susret sa smrću. Naravno, u američkom maniru Istvud zaokružuje narativ i nudi konkretan odgovor – ovde i sada – odbijanje mazohizma. Iako se takvo žvakanje ponuđenog odgovora može smatrati manom i skrivanjem ideja o prevazilaženju krize sa Amerikancem na čelu, ipak postoji nešto neodoljivo u toj paralelnosti priča, sudbina i svetova. Ideja filma je gotovo usklađena sa svetovima antičkih drama – sve teče- sve se prožima – sadomazohistički krug života stalno prelazi malo na jednu, malo na drugu stranu. Na sve to sjajna je scena u kojoj žena pokušava da pliva, nošena Cunamijem. Još jednom junak prerasta u žrtvu i vraća se nazad. Super.
Нема коментара:
Постави коментар