Poštena igra (Fair game, 2010, Doug Liman), zanimljiva triler-drama u režiji Daga Lajmana (poznatog po filmovima Gdin. i gđa. Smit i Bornov identitet), obrađuje životnu priču nekadašnjeg agenta CIA-e, Valeri Plejm. Valeri je saznala istinu o iračkom nuklearnom naoružanju, podelila je tu istinu sa suprugom i ubrzo potom postala persona non grata u obaveštajnim krugovima. Njen identitet je obledanjen, njen život je polako počeo da se raspada, a njeni ideali potonuli su zajedno sa autoritetom obaveštajaca, koji samo mogu da uzdišu dok posmatraju delovanje velikog tate iz Bele Kuće. Film je sniman po istinitom događaju. Prava, poštena Valeri se pojavljuje na kraju, a ideologija američkog nacionalizma nastavlja da živi i u ovom ostvarenju kroz sliku izuzetnog i običnog pojedinca. Predstava makar i samo jednog čoveka (ili u ovom slučaju žene) koji je odbio da živi u spletu laži, zaokružuje inače društveno kritičku radnju u utopiju usavršenog sveta pravde, mesta gde se pojedinci ipak mogu izboriti za prave, ljudske vrednosti. Dokumentarni snimak nije katalizator, niti je prst u lice, već je potpuno uklopljen u priču i time progutan utopijom srećnog kraja. Ipak, postoji i jedno osveženje, bar kada je žanr u pitanju. Agenti više nisu omnipotentni Džems Bondovi koji kokaju i rokaju sve što im se pod nogama nađe. Stvarnost je prodrla u film o agentima i oni su portretisani kao nemoćni, kao sasvim obični, kao mi… A kraj možda možemo shvatiti i kao otvoren. Priča još može da se odvija i odvija se i ko zna ko je, ustvari, kriv za kule bliznakinje i svetsku krizu…. Preporučujem.
Globalna kriza (Inside job, 2010, Charles Ferguson) zastrašujući je dokumentarac o uzrocima i posledicama globalne krize, koji obavezno moraš pogledati. Montiran je dinamično, intervjuisano je mnoštvo odgovornih i neodgovornih američkih ekonomista, a pored toga, možeš saznati i šta je to derivat i kako su nuklearni naučnici!, nakon hladnog rata, pretvorili minus u plus i gubitak u zgoditak, nazvali to procenom dohotka i počeli da trguju nečim čega nema. Pravi društveno kritički dokumentarac, posle koga ostaješ sa velikim upitnikom na licu, jer, zašto zaboga u SAD kriza tek počinje (kako lepo kaže film) kada ovi naši uporno pričaju da je već prošla. Odjednom ti biva jasno zašto svi zajedno radimo sve duže, a imamo manje novca i zašto je klika na vlasti, zapravo na vlasti. Njihovi pipci su svuda prodrli. Uz sve to, prijatan glas Meta Dejmona – naratora, učiniće da i uživaš. E pa – uživaj.
Oklopnik (Armadillo, 2010, Janus Metz) – još jedan izabrani dokumentarac, donosi ti prikaz grupe danskih vojnika, smeštenih u vojnoj bazi u Avganistanu tokom šest meseci, 2009 godine. Film je savršeno montiran, gotovo da nećeš primetiti da je dokumentarni, a likovi vojnika su fantastično dočarani, počev od prvih kadrova snimljenih sa njihovim porodicama u Danskoj. Ono što je uznemirujuće i svakako zaslužuje tvoju pažnju, jeste tretman drugosti (u ovom slučaju Talibana) i način na koji velike svetske sile, sa eurocentričnim pogledom na svet, posmatraju Istok. Uznemirujuće. Nejednakost snaga kao da je primetna samo objektivnom posmatraču, a tek način na koji se govori o ljudima, “neprijatelju”, oružju…. Mogu samo da napišem SVAKA ČAST REDITELJU! Ne čudi podatak da je ovaj film izazvao mnoštvo polemika u Danskoj (i u svetu) i da je zaista zaslužio status kontroverznog ostvarenja.
Нема коментара:
Постави коментар