Vudi Alen i Danis Tanović

Novi film Vudija Alena, Upoznaćeš visokog crnog muškarca (You will meet a tall, dark stranger, 2010), crna je komedija o neuspehu (kao uostalom i veliki broj filmova ovog reditelja), i još jednom priče koje se vezuju u lanac pokazuju odsustvo bilo kakvog kraja. Ljudske sudbine, povezane Alenovim filmovima, podsećaju na panoramu Amerike išarane životnim pričama luzera, baš kao što je telo išarano venama. U novijim ostvarenjima Vudi Alena nema njega, što je ustvari tužan podsetnik na njegove godine i verovatno nedostatak elana zahvaljujući kom je delovao tako šarmantno tokom svog plodnog rada. Da li ima svrhe prepričavati radnju njegovog novog filma? Decentrirana tehnika pisanja i režiranja, radnja koja lagano teče, karakteri koji zanose svojim nesavršenostima i kupuju nas svojom manama, sposobnost autora da se smeje samom sebi i onome što je u osnovi njegovog pogleda na svet – beskrajna iskrenost, prisutna čak i tokom izraženog kukavičluka. Fantastičan je odabir glumaca i svi su briljantni, savršeno postavljeni baš tu gde im je mesto. Kriza u društvu tako je lagano pristuna kroz paradiranje sporednih junaka poput vračara, sponzoruša, siromašnih umetnika i napuštenih i prevarenih prijatelja i ljubavnika. Sve to uvezano paučinastim alenovskim nitima daje demitologizovanu sliku američkih junaka, nesavršenih, glupavih i nesigurnih imigranata u stalnoj trci za idealnim slikama bogatih kapitalista sa životima što liče na san.   

Naših gora list, sarajevski reditelj Danis Tanović, prezentuje nam svoje novo delo – Cirkus Kolumbija iz 2010. Delo interesantnog naslova povratak je Tanovićevim korenima – antiratnoj tematici, Bosni i Hercegovini, analizi sopstvenog i tuđeg identiteta i ratu kao fatumu na ovim prostorima – sudbinskom ringišpilu u zemlji cirkuskoj atrakciji preplavljenoj paradoksima i ponovljenim pričama. Narativ obuhvata miris baruta, prve godine rata u Jugoslaviji i Sarajevo (njegov hrvatski deo), uz dozu  humora i uz odsustvo svake patetike. Jedan od velikih kvaliteta Tanovićevih ratnih filmova jeste poetizam nasilja koje je pristuno u atmosferi, ali ne i brutalno, fizički. Ono se uvlači pod kožu, opasnost je tu, ona vreba... ali ostaje namerno nedorečena. Strah je najveći dok se sa njim ne suočimo i upravo je to osećanje pratilo nas - ljude sa ovih prostora – nanevši nam psihičke posledice nesagledivih razmera. Retke su bile prilike za hrabrost, a prilika za kukavičluk je bilo previše. To je ono suočavanje sa sobom koje niko ne želi. Vizuelno, film je svetao, obasjan suncem, šaren i šarmantan – kao zatišje pred buru, a glumački imamo još jednu bravuru Mikija Manojlovića – cepidlake gastajbartera, što je uhvatio poslednju priliku da bude čovek. Tu je i Mira Furlan, tu je i Boris Ler i jelena Stupljanin – pravo jugoslovensko iskustvo. I prijatno i neprijatno i umetnički i popularno i istorijski i savremeno...