Evo zašto mislim da je kucanje usavršenija forma. Podrazumeva mogućnost istovremenosti. Kao i čitanje onoga što je otkucano i onoga što je u mreži.
Pazi, koncert Marize je bio divan. Gitarart festival je nešto sjajno. U velikom komunističkom čedu koje sebe zove Sava Centrom, sedeli smo u mraku. Moji zemljaci i ja. I slušali fado. Sedeli smo u totalnom mraku dok su u nas piljile brkate oči Titovog građevinskog čuda. I bili smo mirna publika. Onakva kakva uvek jesmo. Navikli da sedimo i ćutimo. Slušamo. Da se ne ističemo. I da se obavezno oduševimo onim što smo čuli, iako možda i pojma nemamo šta smo slušali. Aplaudiramo kada treba aplaudirati. Ne usuđujemo se lako da i sami zapevamo. Fado nas prenosi na čarobne obale Portugala. Gitare. Taj zvonki, prodorni glas koji miluje reči svojim savršenim izgovorom. Potpuni eskapizam. I osetilo se da smo vaspitavani da bespogovorno slušamo, ali da to zapravo ne umemo da radimo.
Naučila sam da slušam tek pre par godina, kada sam srela Maru, etnomuzikologa, kompozitora, doktora primenjene muzike i velikog prijatelja. Objasnila mi je da slušanje nije bežanje u emociju, već razmišljanje. Pravo slušanje nije sklanjanje od problema. Slušanje, pogotovo folklorne muzike, jeste ritualno, zajedničko žvakanje problema. Probaj.
Obratiš pažnju na instrumentarijum. Odakle potiču instrumenti? Portugalske gitare. Ovde imaš samo gitare i glas. Već na osnovu toga možeš da vidiš tavernu u Portugaliji, u kojoj se uveče, u intimnoj atmosferi, svira za malu grupu bližnjih. Onda razmotriš ritam. Usporeno, ubrzano, ritmično ili aritmično? Ubrzano. Aritmično. Slušamo strastven narod. Narod koji voli da pleše. Da tapše. Da naglašava ritam cipelama sa potplatama koje energično udaraju o drveni pod, dok izvođač korača. Onda melodika. Vesela ili melanholična? Možda ima nekih atonalnih zvukova? Sve ti to nešto govori. Odakle potiče ova nežna lirska melodika? Ima u sebi nečeg azijskog, ali sadrži sentiment renesansnih ljubavnih pesama, te podrazumeva i evropsku tradiciju i kulturu. Izvođenje je posebna kategorija. Može biti usklađeno sa ostalim elementima kompozicije, može im biti suprotstvljeno i može biti njihov ironičan komentar. Snažan i erotičan ženski glas, koji se suprotstavlja zajednici, svojstven je kulturama koje naginju uzdrmavanju ustaljenih patrijarhalnih rodnih normi. Kulturama u kojima su gej i trans identitet postali deo nacionalnog identiteta. Mariza je žena, ali njen glas je maskulinizuje. Glas je čini subjektom koji pentrira, a ne samo objektom u koji se prodire pogledom i sluhom. Njena frizura dodatno pojačava utisak. Na kraju, stihovi usidruju značenje u ideologiju. Donose emociju: Sa ružom na grudima stajala sam na podijumu, plesala sa onima koji su bili pored mene, toliko sam plesala da se ruža raspala, Ko god je imao ili ima dar ljubavi, podićiće belu ružu i zadenuti je za svoje grudi. O ružin grme, mali grme u mojoj bašti, ako toliko voliš svoje ruže, zašto ne voliš i mene?
Ljubavna retorika je dominatni (evropski) okvir za isticanje jedne društvene podređenosti koja se, u okvirima portugalske kulture, borila da izađe iz takvog statusa. Stihovi nas pomalo udaljavaju od zaključka da nisu samo žene podređene u primorskim krajevima pirinejskog poluostrva. Šta je sa Arapima? Šta je sa Jevrejima? Ima li njih u ovoj pesmi. U gitarama? U ritmu? I da li će snažna drugost poput žene prodornog glasa povratiti status podređenih u društvu, ili će oni i dalje biti drugost. Dakle, u Portugaliji se ova pesma sluša na toliko mnogo nivoa. Zato ne iznenađuje utisak da je Mariza pomalo tužno konstatovala kako je publika u Sava Centru dobra… kako je mirna… kako ne peva… ne igra… pa je tužno rekla da u njenoj zemlji njenu muziku sluša dvadeset i pet hiljada ljudi, što je malo. Govorila je o svojoj taverni, o svom Lisabonu. Pevala bez mikrofona. I ne iznenađuje njen lapsus na kraju kada je pozdravila svoju divnu, poslušnu publiku u Zagrebu. Verovatno i oni tamo na sličan način slušaju pesme. Mirno. Negirajući tradiciju. Ipak smo predugo bili Jugosloveni.
Bilo bi lepo da muzikom zajedno grizemo zajednički problem. Bilo bi lepo kada to ne bi bilo u Sava Centru. Bilo bi lepo da možemo da igramo i pevamo. Recimo:
Evo koliko imamo bogat instrumetarijum. Divna kosovska pesma. Talambas, frula, daire, violine. Kakav spoj instrumenata. Naši ritmovi su sporiji, naše melodije melizmatičnije. Glas se više savija. Nismo toliko odsečni. Kod nas se stvari vuku. Sve je uvek bilo sporo. Bilja peva nežno, ali stihovi su imperativni. Uvek smo bili paradoks. Imperativni stihovi devojke kojoj je dosta što momci odlaze u rat. Dosta joj je bilo, sada je vreme za ljubav. Pesma nikako ne može da bude eskapizam. Ona jeste žvakanje problema. Put ka njegovom rešenju. Bilo bi lepo kada bi imali neki Frulaart festival…
Meni je ovo naše bolje od te Mirze, 'ladno.
ОдговориИзбриши