понедељак, 07. фебруар 2011.

obilica za kičmu ili kanje mreže

Virilio je lepo objasnio čemu sve ovo vodi. Telenadzoru. Totalnom poistovećenju. Maksimalnom otuđenju. Niko ga nije shvatio ozbiljno, naravno. Činjenica da ti sada čitaš moje kuckanje i drkendisanje upravo je potvrda onoga o čemu je razmišljao. Raspršavanja mog identita u tebe i sve ostale. U mrežu. 

Kada sam upisala fakultet dramskih umetnosti postala sam deo jednog neophodnog rituala - vožnje GSP-om do YUBC-a, pa pešačenja do zgrade dizajnirane tako da liči na fabriku na kojoj se nalazio sasvim očekivani grafit (i moj omiljeni): dobro nam došle drugarice iz trikotaže! U tom delu puta okruživale su me megalomanski zamišljene zgrade, tržni centri, sedišta firmi, penzionih i socijalnih fondova, televizorke i naravno gomila egzibicionista. Neretko sam u grmlju viđala muškarce očajnog socijalnog statusa, ali zato ogromnog polnog organa, kako balave i stenju gledajući prolaznice. Drkali su svoje kurčeve nemajući šta drugo da rade i nemajući čime drugim da se pohvale, a njihovi kurčevi, mesnata čudovišta u ogrubelim crnim rukama, bili su jedini ostaci njihovih ponosa. Groteskne scene. Radnički kvartovi. Siromašni, očajni ljudi. I izdrkani kurci. I ja. Nemoguće je ne biti deo tako nečega. Tu na scenu stupa ono Virilievo totalno poistovećenje. Ako već nisi, pročitaj sada nešto njegovo. Mašine vizije ili Informatičku bombu. Znam da su prevedene. Shvatićeš još jednom u svom životu kako sve teče. I sve je povezano. I došli smo do vremena u kome babe liče na devojčice, devojčice na napaljene babe, muškarci na žene, žene na muškarce, radnici na političare, političari na radnike, Amerikanci na Srbe, Srbi na Amerikance, primitivci na kulturne i obratno i najzad ljudi koji drkaju na ljude koji kucaju. Svršavaćemo u svoje dlanove, ali nas to nikuda neće odvesti i to ništa neće promeniti niti napraviti, ali bićemo deo jedne globalne mašine vizije, jednog totalnog telenadzora, svi ćemo se međusobno gledati i čitati, nabijati svoje mišljenje i svoje drkanje drugom u lice tako da nam niko ništa više ne može.
Eto odakle mi ideja o blogu. Valjda sam ja neki doktor nauka, valjda je to moje mesnato splovilo i moj ponos, valjda ja ništa drugo i nemam - sem kucanja. Nije to pisanje, to je kucanje. To je nešto usavršenija forma.
Razmišljam o stanju u našem društvu, onako generalno, ali koji god aspekt sistema da razmotrim dolazim do istog zaključka. Jugoslovenstvo, kao najveći paradoks ovih prostora, kao dokaz da smo centrifugalno izbačeni iz svih svetskih zbivanja, zarilo je svoje zube duboko u ovaj teren i verovatno u jedino upravljačko telo ovog društva, o kome, jelte, niko ništa i ne zna (mislim na biro ili bezbednost ili kako se već zove) i jadno ne shvata da nema mitološku podlogu na kojoj bi se držalo. Mit bratstva i jedinstva je odavno potrošen filmovima o borbi protiv stranog okupatora i ne može ga više revitalizovati ni jaka centralizovana vladajuća partija. Ali drži se, verovatno, zbog toga što je davalo životne prilike lošima i to je, nažalost tako.
Jugoslovenska kultura, iako odavno mrtva, sahranjena i prežaljena pokušava da vaskrsne, ali u tim mučeničkim pokušajima ona samo potvrđuje da je mrtva, sahranjena i prežaljena i da se mi (kako god se identifikovali, kao srbi, radnici ili drkoši) više ne možemo ujediniti u ljubavi sa našom panslovenskom braćom, niti možemo osnovati neku novu evropsku (balkansku) Ameriku. Budući da multikulturalizam kao unifikujuće priznavanje različitosti nije uspeo ovde, možemo samo da podvlačimo razlike i plačemo ili da učimo na njima, ako smo pametni.
Pokušaj obnavljanja tradicije multikulturalizma i očuvanja jedne megalomanske institucije kao što je Jugoslovensko dramsko pozorište upravo je potvrdilo taj ogromni paradoks propalog jugoslovenstva. Gostovanje Zagrebačkog kazališta mladih, njihove predstave Buđenje Proljeća, nastale po istoimenoj drami Franka Vedekinda, a u režiji Olivera Frljića, očitalo nam je lekciju o pozorištu, naučilo nas koliko zaostajemo i koliko nema svrhe plakati nad prosutim mlekom.. koliko je neophodno da se ide dalje... da se drka duže dok se ne pronađe nešto što bi nas oživelo.
Vedekind je dramu pisao krajem devetnaestog veka, pisao dramu o nadolazećim seksualnom procvatu najgoreg veka u istoriji, dramu o mladićima i devojkama koji shvataju da je sve povezano sa seksom i nesrećno završavaju kao neuspešni odrasli. Devojčice bivaju pro i de fiminizovane, a dečaci bivaju pregaženi institucionalnom strogoćom. Vedekind je bio veliki anticipator. Dehumanizovao je svoje likove, koji nikada, u stvari, i nisu postali ljudi.
Frljić je dramu prilagodio hrvatskoj sadašnjici. Aktuelizovao je. Prikazao mlade Hrvate u borbi sa institucijama, pre svih, sa crkvom. Saznali smo mnogo... između ostalog i podatak (koji može iznenatiti) da država Hrvatska daje sedamdeset miliona eura godišnje katoličkoj crkvi. Videli smo devojčice i mladiće koji drkaju jer shvataju da je jedino drkanje put do života, a ne besmisleno crkveno trućanje o bezgrešnom začeću. Videli smo kako hrišćanski krst postaje onaj kukasti, što na širem planu vraća mene na početak ovog teksta - sve teče. Frljić je aktuelizovao hrvatski tradicionalizam i stvorio jednu nacionalnu predstavu koja čak i taj nacionalizam prevazilazi. Frljić je pametan čovek.
Zašto mi nemamo takvu aktuelizaciju tradicije na sceni? Gde nam je tradicija? Gde nam je onaj stari identitet koji bi bio aktuelizovan novim? Zar smo mi Jugosloveni? Zašto ja tako dobro razumem hrvatsku predstavu iako je hrvatska... Zar se naša pozorišta plaše takvog staro- novog bunta?
I šta nama ostaje ako ne možemo da se gledamo u pozorištima, da živimo kroz našu aktuelizovanu kulturu...
Ostaje nam uzbuđenje onanisanja u mrežu.. Hajde da drkamo zajedno u mrežu, možda nešto i rodimo.
Tvoj Dr

4 коментара: