субота, 05. март 2011.

Tranzicija i posledice


Med (Bal, 2010, Semih Kaplanoglu), dirljiv film o nekoliko uobičajenih dana iz života dečaka, Jusufa, nastanjenog u najbajkovitijem predelu na svetu - snolikom seocetu okruženom šumama. U predelima u kojima obitavaju uzgajivači čaja i meda, deca odrastaju bez mnogo savremenih stvarčica, bez kompjutera i televizije i uz drvene, ručno napravljene igračke. Takva deca otkrivaju svet šume i meda, životinja, cveća, vatre. Teško uče da čitaju jer nemaju mnogo dodira sa voajerskom, medijskom kulturom. Pa ipak, globalizacija stiže i u te krajeve. Ekonomska kriza pogodila je i udaljena sela u Turskoj. U potrazi za dobrom žetvom meda, Jusufov otac odlazi iz sela i nestaje. Jusuf je primoran da sazri i suoči se sa najljućim neprijateljem karaktera – sažaljenjem. I pored toga što radnja ovog filma teče sporo i prati dečje probleme, ona na savršen način dočarava atmosferu detinjstva opterećenog nemoći. Zašto ne mogu da nasmejem majku ako popijem mleko? Zašto nisam dorastao svom krakatom ocu? Zašto se osećam loše kad se izvučem iz škripca na račun drugih? I zašto je individualizam povezan sa samoizolacijom? Iako nema mnogo uzbudljivih prizora, ima suptilne napetosti, ima nečeg fantastičnog i upečatljivog u scenama nabijenim neobjašnjivim i preuveličanim strahovima. Moram priznati da ovaj film traje u meni, posebno poslednja slika zbunjnog dečaka koji sedi u velikom napuklom stablu u šumi....
Bes (Autoreiji, 2010, Takeshi Kitano), japanskog reditelja nasilja prikazuje jakuze u tranziciji. Živimo u apokaliptično doba. Nasilje je postalo deo svakodnevnih aktivnosti, poput ishrane, seksa, sna, zubara, lekara, vožnje automobila, kuvanja, porodičnih obaveza i sklapanja poslova. Dovoljan je mali ekonomski problem da ono izbije u najgorem, razarajućem obliku. U takvom stanju više nije bitno da li je neko potomak samuraja spremnih da se žrtvuju za onoga kome služe ili korumpiranih pandura koji uvek gledaju samo svoju pozadinu, da ne kažem dupe. Takeši Kitano i ovde igra beskrupuloznog, ogrezlog i bezosećajnog ubicu. Prepoznatljiv je po izrazu lica koje poput maske pantomimičara, ne kazuje baš ništa i gotovo da nema nikakvu mimiku. Japanska je tradicija da mimikrija mora biti pravilna, odmerena, jasna, naglašena i dobro upotrebljena, jer čak i njeno odsustvo tako govori mnogo. Japanska kultura dugo nije poznavala zapadni osmeh i Kitano joj ostaje dosledan, pokazujući kako tranzicija i globalizacija polako nagrizaju svaku crtu posebnosti i multikulturalizma. Pokazuje to time što je upečatljiv i time što se izdvaja.
Majka Tereza za mačke (Matka Teresa od kotow, 2010, Pawel Sala) izaziva stanje zapitanosti na nekoliko načina: ide unazad, motivi likova ostaju nepoznati i samo se naslućuju, bavi se paralelnim univerzumom sumanutosti i deluje na nivou utiska. Utisak je da niko više nije normalan u Poljskoj nakon tranzicije. Porodice se raspadaju pod pritiskom televizije, mržnje, ratova i institucija, dok ne budu obezglavljenje, lišene majke – nosioca ideje o brizi. Na kraju krajeva, pitanje je i da li su majke danas normalne. Da li se više brinu za mačke lutalice, nego za sopstvenu porodicu? Kakav je to svet u kome porodica funkcioniše na principu temeljnog nerazumevanja, nepoverenja i neprijateljstva? Apokaliptičan i današnji. Ako sam dobro razumela film, ali mana mu je što sve može da bude a ne mora. Tako je to kad kršiš osnovno pravilo dramaturgije: lud čovek ne može biti junak, jer mu je sve dozvoljeno. Razumem da je današnje vreme pokušaj totalne dekonstrukcije, ali dajte.... bar nekih se pravila treba držati. Jer u suprotnom dobijemo ovakav film – bled i nejasan. U kome sve može i ne mora.



Нема коментара:

Постави коментар