Anđela Ndalianis smatra da je kraj dvadesetog i početak dvadeset i prvog veka obeležila neobarokna estetika, pogotovo u polju zabavnih medija. Kao neke od osnovnih odlika kako barokne, tako i neobarokne umetnosti i kulture, ona navodi promenu socijalnog, ekonomskog i tehnološkog faktora, akcentovanje serijskih narativa i spektakularnog. Industrija zabave, ističe Anđela Ndalianis, reflektuje neobaroknu logiku i deli barokno oduševljenje spektaklom i čulnim doživljajem. Neobarokna industrija zabave predstavlja konglomerat industrija, medija i spektakla i često se oslanja na kompjutersku tehnologiju i interdisciplinarnost. Ona posebno ističe fascinaciju spektaklom, iluzionizmom i principom virtuoznosti. Tehnološka otkrića u oblasti optike su pomerila granice razumevanja ljudske percepcije, a stvaraoci koriste naučna i tehnološka dostignuća kako bi uzdrmali granice između «iluzije» i realnosti. Klasični prostorni odnosi između dela i posmatrača se ruše, nema kontrolisane i statične tačke posmatranja, a posmatrači su angažovani i pozvani da učestvuju. Neobarokni spektakl teži da angažuje sva čula posmatrača i da mu što većim iluzionizmom, ustvari pokaže virtuozitet stvaralaca iluzije. Zbog toga se uvek ostavlja prostor posmatraču da uoči efekat ili tehnološko sredstvo. Zabavni reality tv show «Veliki brat», («Big Brother»), se može posmatrati kao primer neobaroknog spektakla, kako ga Anđela Ndalianis definiše.
Tvorac ideje za ovaj, sada već, svetski popularan vid zabave, jeste holandska firma «Endemol», koja se bavila proizvodnjom komedija i drama zasnovanih na unapred napisanim scenarijima, ali i tv emisija, poput audicija za talente, koje se ne zasnivaju na unapred zadatom scenariju, već im i u samom naslovu stoji naznaka da će biti zasnovani na realnosti. Emisija Big Brother podrazumeva učešće dvanaest ljudi, koji se nikada ranije nisu sreli i koji treba da žive zajedno, oko sto dana, u zatvorenom prostoru. Oni su izolovani od spoljnjeg sveta. Nemaju telefon, novine, radio, televiziju, kao ni sat. Nemaju kontakt sa svojim porodicama i vreme provode sami, ali i sa milionima gledalaca koji ih neprestano posmatraju. Njihova jedina veza sa spoljnim svetom je kompjuterski generisani glas «Velikog Brata», konstruisan tako da se ne može pripisati ni muškarcu ni ženi, a režiran tako da deluje hladno i bezosećajno, skoro kao da ga izgovara mašina. Ukućani se danonoćno snimaju, a ti snimci se emituju na televiziji i internetu, a informacije o ukućanima se mogu dobiti i putem sms poruka. Od učesnika se traži da imenuju dve ili više osoba, koje bi želeli da izbace iz kuće, a gledaoci potom, glasanjem, odlučuju ko će napustiti kuću. Poslednji ukućanin koji napusti kuću je pobednik i on osvaja veliku novčanu nagradu.
Na ovom «voajerskom» serijalu Endemol je već zaradio milione, budući da je šou prikazivan u velikom broju evropskih država. Odmah je uočljivo da je «Veliki brat» danas moguć zahvaljujući tehnološkim dostignućima, digitalnoj i optičkoj tehnologiji. Kuća je opremljena velikim brojem najsavremenijih kamera, čije postojanje je skoro neprimetno i pomoću kojih je omogućen nadzor «svakodnevnog», tj. običnog života. Čini se kao da emisija zapravo promoviše gubitak privatnosti i kreiranja identiteta koji podrazumeva prisustvo «oka objektiva». Ova tehnologija poboljšava i vizualno iskustvo gledaoca, omogućavajući da se prizor sagleda iz više uglova.Time se podržava i stav Anđele Ndalianis o policentričnosti i gubitku centralne tačke posmatranja, tipičnih za neobarok. Tačka posmatranja se stalno menja, a prizor je režiran u brzom ritmu, sa čestim promenama planova i preskakanjem rampe. Komunikaciona tehnologija omogućava posmatraču lakše uključivanje u igru. Bez mnogo muke, jednim telefonskim pozivom, moguće je uticati na dalji razvoj događaja. Posmatrači su direktno pozvani da učestvuju u spektaklu, a njihovo učešće čak čini smisao celog događaja. Anđela Ndalianis ističe da posmatrač u neobaroku postaje integralni deo sistema. Tako se stvara otvoren sistem, granica između prizora i posmatrača je nestabilna, a dolazi i do kombinacije mnoštva medija. Kombinuju se kompjuterska, video i filmska tehnologija sa živom akcijom, plesom, muzikom i pozorišnim sredstvima, maskom, kostimom i scenografijom, kao i dramaturgijom video igara, kako bi se stvorilo potpuno zabavno iskustvo. Učesnici «Velikog brata» dobijaju zadatke kojima treba, pre svega, da zabave posmatrače, (kao i svu neophodnu rekvizitu), ali interesovanje posmatrača je zasnovano i na nepredviđenim reakcijama učesnika. Publika stalno iščekuje neki nepredviđeni poljubac, otkrivanje nagog tela ili nepredviđene drame, poput svađa, suza ili odbacivanja jednog učesnika od strane ostalih. Pri svemu tome se teži ka mešanju dva vida «realnosti». Učesnici stalno ulaze u svet posmatrača. Njihov razgovor sa neljudskim glasom «velikog brata» režiran je u zasebnoj prostoriji, «ispovedaonici», sa kamerom uperenom direktno u učesnika. Tako se postiže efekat direktnog obraćanja učesnika posmatračima, a efekat je pojačan nepostojanjem sagovornika, ili barem sakrivanjem njegovih ljudskih karakteristika. Prostor učesnika je i maksimalno poistovećen sa prostorom publike. Sredina u kojoj borave učesnici je kreirana tako da bude gotovo identična sa onom u kojoj se svakodnevno nalazimo. Posmatrači svakodnevno gledaju aktivnosti koje i sami čine svaki dan. Iako posmatranje nekoga kako jede ili spava zvuči dosadno, činjenica je da «Veliki brat» ima milionski auditorijum.
Očevidno je i korišćenje dramaturgije video igara. Stalno se ističe da se radi o igri, a učesnicima, koji su u funkciji avatara, se čak sugeriše određeni vid ponašanja. Oni treba da budu zabavni, da se trude da učestvuju u zajedničkim aktivnostima, da se bore za pobedu, ali da u tome ne budu beskrupulozni,...Pri svemu tome, gledaoci su oni koji glasanjem treba da se trude da zadrže svog favorita u kući. Ovo doprinosi i utisku posmatrača da postoji demokratija, socijalna pravda i da je on u stanju da upravlja nečijim životom.
Dakle, «Veliki brat» kreira iluziju o preklapanju realnosti posmatrača i prizora, tj. objektivnog i medijskog prostora, ali u svemu tome se ipak ne teži potpunoj iluziji. Anđela Ndalianis ističe da iluzija u neobaroku postoji kako bi otkrila majstorstvo kreatora. «Veliki brat» nam stvara iluziju da posmatramo realni, svakodnevni život, pa ipak stalno naglašava da je reč o igri. Samo ime «Veliki brat», preuzeto je iz romana Džordža Orvela «1984», koji predstavlja utopijske ideje kontrole. U romanu se potežu pitanja o međuljudskim odnosima i kontroli radnika. Ono što nam se u «Velikom bratu» otkriva kao virtuozitet kreatora jeste virtuozitet kontrole, kako učesnika, tako i posmatrača. Majstorstvo manipulacije živim ljudima i majstorstvo manipulacije prizorom je ono što treba da uočimo kada uočavamo iluziju «Velikog brata». Iako se naglašava da je reč o reality show-u , što treba da nam sugeriše da će stvarni život biti prikazan, činjenica je da su učesnici stalno svesni prisustva kamera. Totalna iluzija bi postojala ukoliko oni ne bi bili svesni da su snimani. Ovako, oni, sopstvenim ponašanjem kreiraju lik koji treba da posmatramo, ne donoseći stvarnog sebe u emisiju. Delimičnu kontrolu imaju i posmatrači, jer glasanjem utiču na razvoj događaja. Ipak, najveću kontrolu ima sam Endemol. Tim psihologa, producenata i reditelja, koji zadaje učesnicima zadatke, kreira situacije u kući i montira prizore koje će gledati posmatrači, je zapravo majstor čiji virtuozitet treba uočiti.
Dakle, «Veliki brat» ima karakteristike neobaroknog spektakla. On potvrđuje tehnološki razvoj, zasniva se na interdisciplinarnosti i iluzionizmu, a ono što u njemu najviše plaši jeste propagiranje telenadzora i kontrole svakodnevnog života, od strane multinacionalnih, globalnih kompanija.
Нема коментара:
Постави коментар